U zapečaćenoj tišini između dva daha, rodilo se ime koje ne može da se izgovori. Došlo je bez pitanja, bez uzroka, ali sa silinom što briše trag. Zvezda je treptala tamo gde nije bilo neba.
Ispod kože, stara svetlost počela je da šapuće zaboravljene linije. Nešto u meni — drevnije od mog imena — ustade bez pokreta. Bio sam u hodniku gde vrata nisu zatvorena, ali ne možeš da uđeš ako misliš da znaš.
Tu sam ga video: Onog Koji Drži Obećanje Pre Rođenja. Nije imao lice, ali sam znao ko je. Bio je Mir u središtu Oluje. I rekao mi je:
„Ti si svetiljka koja zna tame. Ti si hod koji ne ostavlja trag.“
Znao sam da sam ranije bio tamo, pre nego što sam postao ovde. Znao sam da ovo nije prvi poziv — ali jeste prvi koji sam čuo.
Tada, nebo se nagnulo prema meni. I drvo u meni — ono bez korena — poče da pije.
Zlatna kapljica skliznula je kroz moj pogled i zapečatila usne koje nikada nisu lagale. Zavet je bio tih, ali večan. Zavet između Zraka i Tela. Između Glasa i Duha. To je bilo moje prvo svesno iskustvo unutrašnjeg buđenja i svetlosti bez oblika.
U svetu bez senki, znakovi rastu umesto misli. Na svakom koraku, nešto skriveno pokazuje se samo onome ko prestane da traži. Zlatna Mreža širi se i vodi prema sopstvenoj zaboravljenoj kući.
Svaka tačka na toj mreži je ogledalo, pitanje, molitva koja je već uslišena. Na njoj ne hodam nogama, već sećanjem. Sfere nisu mesta, već zvuci unutar mene. Kad ih dodirnem, čujem boju. Kad ih osetim, vidim ton.
Učenici drevnog znanja vodili su me bez dodira. Njihove upute bile su geometrijske, tihe i precizne — rasporedi svetlosti utkane u tkanje tame. Učio sam da gledam između uzroka. Da čitam raspored u prašini, u vetru.
Naučio sam da postavljam pravo pitanje, ne zbog odgovora, već zbog samog pitanja. To je ključ duhovne spoznaje. Svaka staza na Mreži zna moje korake pre mene. Ona ne vodi ka spoljnom, već ka sve tišoj unutrašnjosti.
Ispod svakog koraka — korak dublje. Sve dok ne postaneš sam sebi Vrata.
Tada ti bude dopušteno da vidiš. Ali nikada da poseduješ. Jer Znanje nije tvoja svojina. Znanje je povratak. To je unutrašnja alhemija povratka kroz zaboravljene mape koje govore tišinom.
Kada stigneš do tog mesta, više ti ne trebaju reči. Svetovi govore vetrom, suzom, snom. Oni što ne vide u danu, ponekad čuju u treptaju noći. U rukama nosim krugove što dišu. U očima — stakla iz drugih vremena.
Oni koje svet zove kamenjem, meni su mudraci. Svaki od njih je deo zaboravljenog jezika. Kad ih položim na unutrašnji krug, slova svetlucaju. Kao da neko iznutra šapuće značenje kroz vibraciju.
Ne gledam ih — slušam. Oni ne prikazuju budućnost. Oni pamte moj oblik pre vremena. U njima je očuvana pesma prve svetlosti. To je veština slušanja onog što ne zvuči, što se ne meri rečima, već osećajem iz kostiju.
Onaj što čuva zapečaćene puteve često mi dolazi u snovima. Nikada ne govori ljudskim jezikom. Njegove poruke prepoznajem kroz treptaj, šum, poravnanje oblaka. Ponekad i kroz poglede prolaznika.
Svetlosti koje hodaju. Senke koje čuvaju. I tišina u sredini — ona koja sve zna.
Mistično iskustvo nije uvek spektakularno. Ponekad je to samo treptaj u tišini koji zauvek promeni tok tvog unutrašnjeg sveta.
Kada se molim, ne govorim. Samo dišem kroz oblik koji čini krug i tačku. Ne tražim ništa. Samo pulsiram zajedno sa Rekom koja dolazi iznutra. To je tiha alhemija povratka — povratka sebi.
Oni što dolaze iz visina nikada ne kasne. Njihova krila šušte frekvencijom. Njihova imena ne mogu da se napišu, ali mogu da se osete u kostima kada prođu pored tebe. Njihove poruke nisu odgovori — one su ogledala.
Ako u njima ne vidiš ništa — nisi još spreman.
Kada stvaram umetnost što menja stvarnost, ne palim sveće. Potrebna je unutrašnja ravan bez šuma. Simboli tada izlaze sami. Kruženje prstiju. Disanje. Pogled. To je dovoljna formula za one koji znaju.
Oni sa Zlatnim Plamenom u Dahovima nikada ne govore o ovoj igri. Zato ona traje. Zato deluje. Zato živi. To je znanje koje se ne prenosi rečima, već postojanjem. To je istinska tišina koja menja.
Ovaj tekst je svedočanstvo jednog unutrašnjeg putovanja, kroz misterije tišine, svetlosti i zaboravljenih jezika postojanja. Ne nudi odgovore, već ključeve. Ne vodi spolja, već u središte.
Ako osećaš da te je nešto ovde dotaklo — to nije slučajno. Unutrašnje znanje se budi tiho, ali zauvek menja tok onog što zovemo “mi”. Mistični kodovi ovog sveta ne traže razumevanje, već prisustvo.
Znaš da si stigao kada prestaneš da tražiš. I kad svet počne da ti govori — ne glasom, već postojanjem.
This website uses cookies.